Вук Караџић
Реформатор српског језика он је био
зато је свима мио.
Године 1813. одлази у Беч
и тамо од Копитара добија реч.
Пјеснарицу и Писменицу он је написао
и народна знања и мудрости истицао.
26 000 речи у први Рјечник је ставио,
немачким и латинским језиком их објаснио.
Друго издање новим речима проширио,
па је западни свет одушевио.
Шест нових слова уводи Вук
и код Јована Хаџића изазива мук.
Четири године после Вука
долази на престо његова наука.
Тамара Обрадовић VIII 2
Вук као критичар и полемичар
( реферат о Вуку)
Као и сваки велики реформатор и Вук Караџић је имао своје присталице и противнике. Присталице су били многи учени људи тог доба и његови пријатељи, као што су Ђура Даничић, Јернеј Копитар, Јакоб Грим, Петар Петровић Његош и Доситеј Обрадовић. Противник му је у почетку била црква која је била против потискивања црквенословенског језика. Његов највећи противник био је Јован Хаџић или Милош Светић, који је био председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић је на почетку био Вуков близак сарадник, али су се касније разишли по питању језика. У спису „Ситнице језикослове“ Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Како је Вук већ увелико радио на српској граматици, он одговара на ову прозивку списом „Одговор на ситнице језикословне“ у ком је жестоко и оштро замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика. Хаџић је наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“…), а Вук је на њих одговарао „Утуком на Утук“. Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847.
Полемика између Вука Караџића и Милована Видаковића обухвата критике које је Вук објавио о делима Милована Видаковића, као и Видаковићеве одговоре на њих и његову критику Вуковог рада. Ова полемика представљала је важан догађај у историји српске књижевности јер је промењен манир писменог општења међу писцима, истакнута су нека Вукова начела у вези са језиком и књижевношћу, док је Видаковићево дело под утицајем критике било делимично скрајнуто са главног тока српске књижевности. Историчари и теоретичари су на различите начине тумачили ову полемику разумевајући је као једну етапу у Вуковој борби за реформу српског књижевног језика, сукоб различитих поетика или културолошко размимоилажење.
Вук је пре свега био позитиван критичар дела својих сарадника: Копитара, Даничића, Његоша и др. Као књижевни критичар био је изузетно строг и оштар. Како је био искусан, учен и упућен у науку, а посебно књижевност тог периода имао је право на јасну, здраву и строгу полемику.
На критике које су објављиване и у којима су га нападали, Вук је изјавио следеће: „Нема другог објашњења – до завист према успесима неуког и нешколованог Вука у целом научном страном свету.“
Из овога се види да се Вук није дао тако лако надмудрити нити поколебати. Знао је свој циљ и мисију, и ишао је зацртаним путем савлађујући све препреке.
Катарина Ђурић VIII 2
Поносна сам што моја школа носи Вуково име
Док корачам ходницима школе у коју идем, у мени се јави увек иста мисао – моја
школа носи Вуково име, име највећег реформатора нашег језика и правописа. То је оно на шта сам поносна, што ме подстиче и усмерава ка новим сазнањима.
И моји школски другови деле ово мишљење. Многи се труде да постану вуковци баш у овој школи и тако буду достојни имена Вука.
Није лако бити ученик Вукове школе јер треба оправдати то име, име човека који се борио да нам упрости слова, на народној традицији изгради језик, успостави фонетски правопис. Али сазнање како је Вук још од детињства био знатижељан и стицао прва знања, како се трудио да их прошири и био упоран да их пренесе другима, у мени улива снагу да не посустанем. Он ми је подстицај да је у животу веома важно напредовати, учити и гледати напред, ка будућности.
Захваљујући нашем залагању, као и свим учитељима и наставницима који нас путем знања воде, ова школа има успеха. И зато хвала за подстицање да кренемо правим путем, да савладамо школске и животне лекције, да будемо успешни и радни.
Када ме питају у коју школу идем, ја поносно подигнем главу и кажем: „Идем у Основну школу „Вук Караџић“ у којој могу само да напредујем имајући за пример оваквог учитеља.“ Ова школа и сви у њој вредни су похвале. Дух Вуковог стваралаштва преплиће се кроз прозоре моје школе и као што сунчеви зраци обасјавају дечија лица, он веселим бојама осликава све наше школске дане.
„Вук Караџић“, име моје школе, поносно ћу изговарати где год будем наставила школовање.
Александра Ковачевић VIII 2
Епизода са школског часа
Тог дана сасвим сам опуштено дошла у школу. Знала сам да нема испитивања, нити каквог контролног.
Стајала сам испред учионице за историју и чекала да звони за почетак часа. Девојчице из суседног одељења обавестиле су нас да је наставница питала оне који треба да поправе оцене. „Још један час досаде“, помислила сам.
Звонило је. Сви смо ушли и извадили књиге и свеске. Наставница је уписаа час и рекла: „Хајде, спремите се, питам сад!“ Панично сам погледала у другарицу која је и сама била више него зачуђена. „Па шта је било? Рекла сам да питам, спремајте се! Знате, друга тема!“
Знала сам да ново градиво нисам ни прелистала, а камоли научила. „Друга тема?“ Прелистала сам књигу брзином светлости, и очима прелетела лекције дуге по четири – пет страна. Почело је да ми зуји у ушима. Ухватила ме паника, а дланови су почели да се зноје. У даљини сам чула: „Нека се спреме бројеви 7, 17, 1, 11, 21, 8 и 18!“ Схватила сам да ћу бити питана. Потонуле су ми све наде. Нагло сам затворила књигу и свеску коју сам до тада прелиставала и покушавала макар нешто да запамтим. „Шта ме брига, добићу један, па ћу се мучити до краја полугодишта!, помислила сам и још се више унервозила.
Остали ученици били су затечени и неспремни као и ја. Јединице су сипале као киша. Наставница је брзо прелетела њих неколико. Запиткивала сам другарицу сваки час: „Колико још? Колико је до краја?“ Остало је седам минута и само нас троје који још нисмо питани.
Искључила сам се, нисам обраћала пажњу ни на строг поглед наставнице, ни на Николу који је навелико и нашироко објашњавао, причао и причао. „Ево, већ је Слађа! Јој, па она је тако брзо завршила и …“
„Катарина, причај ми нешто о положају друштва у Србији крајем 19. века!“ Схватила сам да је то то. Од муке сам заборавила и питање. Почела сам да муцам, да понављам оно што је наставница рекла и да…
„Трррр!“ „Звонилоооооо!“, чуо се само узвик другова и шкрипа столица.
Катарина Ђурић 8-2
Догодило се, не поновило се…
Тррр!!! Звони ми телефон, а ја не знам где се налазим. „Хало? Ево ме, ево ме, стижем! Нећемо закаснити, стижем.“
Устајем из кревета као опржена. Извлачим прво што ми се нашло у ормару и излазим. Сунце и топао ваздух буде адреналин у мени. Док се све одвија у трку, у глави ми већ одзвања разреднин глас: „Не занима ме! Неоправдани!“ На путу до школе, још увек поспана, не гледајући испред себе, врхом патике сам закачила за камен. Уплашена, уз узвик губим равнотежу. Падам. Испред себе видим велики део пута прекривен прашином, на којем се за делић секунде нашло моје лице. Већ осећам страх, бол… „Шта се десило? Како си? Да ли ти треба помоћ?“, чујем глас и смех никог другог него моје симпатије. Уз страх, и већ и тада присутан бол утонула сам у јазбину срамоте. Ум су ми опколиле лоше мисли. Нисам желела да знам шта се догађа. Мозак као да ми је отпутовао на годишњи одмор. Не дозвољава ми ни да мислим, а ни да било шта кажем. „Не треба, хвала“, промрмљала сам, кисело га погледавши. Желела сам да плачем, али ми сузе нису навирале. Желела сам да се насмејем, а осмех као да је заборавио на мене. У једном тренутку сам се тргла и некако отишла до другарице. „Аааа… боли ме! Да ли сам поломила ногу или је само уганула? Трне!“
„Хоћеш ли ипак моју помоћ“, упитао ме је. Топла рука на мом рамену отерала је црне мисли. Он??? Да ли је могуће?
„Хоћу! Да, треба ми твоја помоћ!“, али како да му кажем кад немам гласа?
Јелена Пантелић 8-3