Радови ученика – српски језик 5. разред

Наставник: Жељка Марковић

Добио сам чаробно средство

           Једног ведрог, јунског дана раније сам кренуо у школу. Полако сам се кретао улицама и умивао  сунчевим зрацима.

          Прилазећи семафору видео сам необичног седокосог деку који стоји већ дуже време. Било ми је чудно његово стајање и помислио сам да нешто није у реду. Упитао сам га да ли му треба помоћ. Приметио сам да му је непријатно.  Тихо ми је рекао да не види када је зелено светло на семафору да пређе улицу. Деку сам превео преко пешачког прелаза и отпратио до куће која је била у близини. Он ми се захвалио и дао ми један  штапић рекавши да помоћу њега могу да урадим све што пожелим. Не верујући ипак сам га ставио у ранац и отишао у школу. Када сам се вратио, имао сам пуно задатака за домаћи. Али тада сам се досетио чаробног штапића. Само сам отворио свеску и рекао: „Домаћи, уради се!” Веровали или не, домаћи се сам урадио. Био сам одушевљен.

          За неколико дана штапић је нестао из моје торбе, али ја сам добио неку необичну вољу за писањем домаћих задатака.

 1

Божидар Петровић V – 2

 У царству Хобита

           Једног дана док сам писала домаћи задатак, долетео је један Хобит који ме је одвео у своје краљевство.

          Краљевство Хобита налазило се иза девет брда, а дворац поред бисерног језера. На двору у највишој кули налазио се прстен који је даноноћно чувала стража. Једне ноћи уз страшну грмљавину са неба је долетела ватрена лопта која је кружила око високе куле. Био је то троглави змај који је однео прстен живота, а кулу срушио. У краљевству је завладала тама, цвеће је изгубило боју, дрвеће је оголело, језеро је постало сиво, трава се претворила  у трње. Живот у краљевству је утихнуо.

          Једног јутра кренула сам у краљевство таме да вратим прстен живота. Оно се налазило у високим планинама и требало ми је седам дана јахања да стигнем до њега. Седмог дана када је сунце залазило, дошла сам у подножје високе планине где је био дворац. Ниоткуда се створила старица која ми је рекла да може да ми помогне да вратим прстен живота. Дала ми је чаробни напитак рекавши: „ Када га попијеш, постаћеш невидљива ”. Кренула сам уз стеновиту планину и стигла у зору до змајевог дворца на врху. Пошто сам била невидљива, успела сам неопажено да уђем у просторију у којој је стајао прстен и узмем га. Тог тренутка змај се скаменио.

2

Вратила сам прстен у краљевство Хобита, где је одједном поново све оживело.

                                                                                           Александра Ђокић V – 2

       Постала сам невидљива

          Некада давно у једном краљевству живео је један краљ који је имао ћерку Милицу. Ова принцеза истицала се не само својом лепотом, него и добротом. Увек је свакоме  помагала.

         Једном док је Милица шетала покрај језера,  угледала је старицу која је случајно упала у воду и почела да се дави. Добра принцеза без размишљања је ускочила у језеро и уз мало муке успела да спасе старицу. Принцеза није знала да је то уствари стара добра вила.

         Како би јој се захвалила, вила јој је дала флашицу са неким напитком и објаснила да ако случајно буде у невољи из које нема излаза, само попије напитак и постаће невидљива.

        Убрзо после овог догађаја  краљевством се прошири вест да је из суседног царства дошао Црни Витез, познат по својој окрутности и ружноћи, да украде  добру принцезу Милицу.

          Гласине су се оствариле. Црном  Витезу нико није могао да се супротстави. Украо је принцезу, ставио је у џак, пребацио преко седла свога коња и одјахао пут свог царства.

         Милица се сетила  чаробног напитка, који је носила у бочици око врата, попила га и постала невидљива. Када је Црни Витез стигао у своје царство, отворио је џак и видео да је празан. И док је он беснео и уништавао све у свом двору, невидљива принцеза утрчала је у прву кочију која је туда пролазила.

         3

Захваљујући доброј вили и њеном напитку принцеза се жива и здрава вратила својој кући.

                                                                  Милица Судар  V – 2

    Добила сам чаробно средство

           Једнога дана шетала сам се са својом сестром принцезом Аном по нашем краљевству. Одједном се мрачни облаци надвише и брзином муње страшни змај долете и зграби Ану и однесе је са собом у тамне облаке. Небо се потом разведрило као да се ништа није десило. Одмах сам отишла код нашег оца краља и замолила га да ми дозволи да пронађем сестру. Отац се успротивио и рекао да ће послати најбоље војнике и богато их наградити ако врате малу принцезу.

Када је пала ноћ, искрала сам се из дворца и кренула у потрагу. Прошла сам кроз многа краљевства, али змају и Ани није било ни трага ни гласа. Уморна и исцрпљена реших да преноћим крај оближњег потока. Одједном се зачуо тихи глас, неко је дозивао у помоћ. Кренух кроз високо шипражје и  запазих неко необично створење. То је била шумска вила заплетена у паукову мрежу. Одмах сам је ослободила. Питала ме је шта желим за узврат. Испричах јој да сам пошла у потрагу за сестром коју је отео змај. Она ми рече да зна где змај живи и даде ми грану глога помоћу које ћу ући у његов град и убити га.

4

Путовала сам још два дана и стигла до зидина змајевог града, где нигде није било улаза. Узех гранчицу глога коју ми је вила дала и ударих три пута по зиду. Он се раздвоји и направи се пролаз. Град је био прелеп, куле су биле од злата, а пут поплочан драгим камењем. У даљини угледах језеро и змаја како спава поред њега. Кад сам се приближила, видех и своју сестру како лепезом хлади змаја. Полако им приђох и шапнух сестри да ћу је спасти. Узех грану чаробног глога и ударих змаја међу очи. У трен ока он се претвори у прах. Ана заплака од среће и рече ми да у рудницима града има још много људи које је змај отео да раде за њега. Отишле смо тамо и све их ослободиле. Сви заједно смо изашли из града и срећно се вратили својим кућама.

Анђела Михаиловић V – 2

 

ПЕСМЕ 5. РАЗРЕД

Наставник: Јелена Којић

 

Осмех 

Осмех те подиже

кад хоћеш да паднеш,

осмех те теши

кад желиш да заплачеш.

Никада не сме бити лажан

већ увек снажан, важан,

као птица у свом рају

нек’ полети да сви знају.

Осмех греје као сунце

и топлину даје свима

и у сјају и у беди

Осмех свуда јако вреди.

Јулија Бибић V3

Кишни дан

Једног јутра поче киша

Падала је све јаче и јаче,

И то на главу једног миша,

А покисло је и једно маче.

Док кишне капи падају

На небу облаци се муте,

Само се деца радују

И облаче кишне капуте.

По барицама скачу они,

Мали кишни шампиони.

Шарене се кишобрани

Баш су лепи кишни дани.

Неда Дупљанин  V3

Хтела бих да питам

Хтела бих да питам:

„ Да ли је боље

Да се играм с другом

Или да се играм сама?“

Хтела бих да питам:

„ Да ли је боље

да сендвич поделим са другом

или да га поједем сама?“

Што питам кад знам,

У животу није лепо кад’ си сам!

Ана Поповић V3

Јесен

Прође лето, дође јесен

Свако нам је сад занесен!

Од силине кише пукла брана,

На дрвету гола грана.

Киша пада, трава жути

Што се јесен тако љути?

Почели су кишни дани,

Свуд’ се виде кишобрани.

Хајте сад сви у село,

Да једете грожђе бело.

Магдалена Бојанић V3

Другарство

Друг је онај ко пожели

Да ти помоћ увек пружи

И ужину да подели,

Да се с тобом игра, дружи.

Другу можеш све да кажеш

Шта те мучи, шта те боли.

И не можеш да га лажеш

Кога волиш, ко те воли.

Кад починиш несташлук

Опет је ту друг знај.

Он те брани и узвикне:

„ није он крив, већ ја!“

Другарство се не купује,

Друг се стиче, друг се цени.

Другарство се не продаје

Коти је друг, сам процени!

Дејан Петровић V3

Јесен

Септембар је

Стигла је јесен,

У шуми је сазрео кестен.

Природа више не блиста

На грани нема ни једног листа.

Киша пада

Блистави су пути

И трава је почела да жути.

Ласте одлазе на пут дугачак

За њима плаче један мачак.

Стрпите се другари,

Док не падне снег,

Па ћемо се санкати

Низ вискоки брег.

Ивана Ђукановић V1

Радосна песма

Љубав се од љубави гради,

Живот се од живота сади.

Лепотом се свет боји,

Добротом се дан кроји.

Радост је срећан бити,

А осмех је нешто што не треба крити.

Јована Б. Марковић V1

 Мали меда

Био један мали меда

Много је волео да једе меда.

Да слуша мајку није хтео

И све је више и више јео.

Тата му је рекао да је брука

Да му од меда буде мука.

Једном га је заболео стомак јако

И онда је од муке плако.

Ђорђе Јанковић V1

Невреме

Олуја

Киша пљушти, ветар дува,

Сакрили се миш и мачка,

Па се плаши чак и бува.

Ветар

Носи лишће, кида гране,

На огради жице,

А по небу воза птице.

Киша

Пљушти, лије,

И земља сву воду пије.

На улици плава река

Која тече из далека.

Богдан Тодоровић V1

Мали уметник

Над папиром сјајним дечачић се смеши

И говори себи: „Не смем да погрешим!“

Разне боје му се мешају по глави,

А четкица лута, не зна пут прави.

Нашарао је портрет нашој драгој мами

То је права слика па се њоме хвали.

Тијана Јакупек V1

 У мом крају

 У мом крају

Најтоплије сунце сија,

Најлепше цвета цвеће,

Најмилије цвркућу птице.

Шири се мирис равнице,

Њише се класје пшенице,

Жубор бистре речице,

чује се песма дечице.

Филип Лукић V1

Школска 2015/2016. година

Љубавна песма

Свако има симпатију,
ако не и нешто више
и креда срвена у руку
срце се у срцу пише.

Неки то крију, али у срцу дубоко,
некад успешно и тајно,
некад као трепераву искру у оку,
некад лепршаво као коврџа бајно.

Понекад је свеједно за љубав у души,
а ипак љубав све пред собом руши
попут буре и олује љубав стигне
и све чари пред собом подигне.

Тад образи поцрвене,
а сукњице се скрате,
рука у руци свене
па молимо да нам
безбрижно детињство врате.

Данијела Мијић V3

На вашару у Клупцима

На вашару у Клупцима
има све га и свачега,
од пачета до мачета,
од кутлача до ковчега.

50% ниже цене,
да ти се прошире вене.
Шарене се рингишпили,
пиле се у гајби пили.

Сео сам на аутиће,
за победу добих пилиће;
не знам шта да радим с њима,
продадох их у Клупцима!

А да купим добра кола,
продао сам још и вола!
Није било много пара,
купио сам кола стара.

Југић лети сад к’о прави
у селу сам главни ја;
возим сваког где му треба,
ал’ за џаба ником нема!

Возио сам три године,
Ништ не оста од машине,
остала је успомена,
да се сећам тих времена,
тог вашара из Клубаца.

Вељко Грубачић V1

Љубав

Љубав не треба новцу,
љубав је према живом бићу,
било то према магарцу
или детету у вртићу.

Љубав не може да се купи,
треба је освојити сам,
љубав је кад си весео с њом
кад си срећан сваки дан.

Љубав је као сан,
без туге, беса и рата
уз љубав ниси сам
радостан си сваког сата.

Петар Пантић V3

Песма о Мири

Кад прошетам поред Штире
ја се сетим једне Мире,
коју сретох једног лета
када бела рада цвета.

Беше топло тога дана,
а на клупи седи сама
девојчица косе плаве
и кикама на врх главе.

Хтедох сести, хлад ми треба,
сунце стигло на врх неба,
по кожи ме јако пече,
изволи седи, она рече.

Причали смо једно другом
као да се знамо дуго
и слушали цвркут птица
ја и нова другарица.

Ђорђе Филиповић V3

Љубавна песма

Неко чудно осећање
обузима тело моје,
,ислим то је болест нека
ипак схватим
љубав то је.

Баш у ону с плавом киком,
поглед скреће, сваки трен,
али она и не хаје
ходам као изгубљен.

Одустати нећу лако
ни за цео један век
док ме она не погледа,
тад мој биће цео свет.

Милан Тешић V3

Љубав

Кад те видим срце ми лупа
о моја главо чудна,
што си за том девојком луда…

Срце ми прејако лупа
испод мога старог капута,
када те видим одмах се сложим
да љубав ником не да мира,
она је сан, некад и кошмар,
пуна је туге и немира.

Љубав је све у животу твоме
зато је чувај и срцем и телом,
и не дај да је узме како ко жели!

Шта још да ти кажем,
а да не погрешим:
Љубав немој да изузмеш
и своју драги да изгубиш!

Петар Кикановић V1

Недостаје ми…

Недостаје ми рука мека,
недостаје ми моја сека.
Једва чекам да се врати
моја сека из далека.

Недостаје ми флашица млека
недостаје ми моја сека.
Волим је више од било кога
волим је више од живота свога.

Недостаје ми сребрна река,
недостаје ми моја сека.
Вратиће се за три месеца дуга
и нестаће тада моја туга.

Вратиће се моја сека
са пута далека.
Тада ће сунце весело да сја
тада ћу бити најсрећнија ја!

Елма Мејић V3