После поплаве
Сећам се јутара у мом граду када би црвена кугла иза брежуљака била већа чак и од очију, када су руке те кугле миловале постројене војнике испред сваке куће, у сваком дворишту. Памтим буђење шареног воћњака који је тихо певао своју нежну песму шуштања, чији је мирис одисао спокојем који влада у раним јутарњим часовима. Тамо при крају улице зачуо би се петао и тада бисмо сви ми из скривених делова града кретали у школу. Улице би тада личиле на мравињак, сви су негде журили и често гледали у своје сребрне часовнике. Диван је био град. Дивно је било и када пада киша. Воћњаци би се тада повијали на ветру, а они црвени војници постали би обичне уморне руже. На улицама би настајала гужва, журба … а потом би се све смирило.
Дакле, лепо је било дружити се и са сунцем и са кишом, али нико није очекивао толико падавина, поготово не у мају. Кишне капи постајале су све веће, грубље, а лиле су данима. Небо је било толико узнемирено да је пробудило и разбеснело и реке које више нису хтеле да се врате тамо где припадају. Само су јуриле кроз град у коме се више ништа није разазнавало. Завладала је језива тишина.
Тишину прекидају промукли мушки гласови и звук исцрпних пумпи. Неки покушавају да спасу све што могу понети на горњи, виши спрат, а други за то више немају времена. Пристижу војници и помажу при евакуацији најугроженијих.
Шта се догодило са људима из овог дела гада? Неки се враћају – чисте, сређују и поправљају оно што могу…, а неки се још увек немају где вратити, осим у своја сећања.
Нина Шункић 7-1
Догађај о којем се дуго причало
Седим на тераси и гледам како крупне капи кише падају и праве још већу штету онима који су поплављени. Моје комшије Слађа и Давид су избацивали намештај из поплављеног подрума.
Много људи је дошло да им помогне, а ту је било и једно сметало – седмогодишњи Вук, син мојих комшија. Одједном чуо се страшан лом. Кауч је пао и заклонио улаз у подрум. Зачуло се Слађино дозивање: „Давиде, где је Вук?“ Из подрума је допирао Вуков дрхтави глас: „Помозите ми, вода навире!“ Мој тата који је такође био ту да помогне, јави се: „Вуче, не брини! Све ће бити у реду!“ Људи су покушавали да помере кауч, али им није полазило за руком. Жене, које су ту биле, држале су своју децу уз себе и молиле се да све буде у реду. Некако мало померише кауч и мој тата је успео да уђе. Чули смо га како виче: „Вуче, дај ми руку! Протегни се!“ „Не могу, заглавила ми се нога“, успаничено је одговарао Вук. „Не плаши се“, храбрио га је тата, „скини патику!“
На кратко завлада тишина. Потом из подрума провирише две мокре главе. Вукова коврџава коса се исправила, а од страха није могао изустити ни реч. Комшиница Слађа се прва прибра узимајући сина у наручје: „Хвала, комшија, за све.“ „Ма, није то ништа“, скромно је одговорио тата. „Како није, спасао си нам сина“, наставио је Вуков отац. „Свака ти част, Ненаде“, укључили су се и остали људи. Када се вратио кући, сви су му честитали.
Овај догађај се дуго препричавао у нашој улици, а ја сам била поносна што имам оваквог оца.
Теодора Николић 7-3
У потери за мојим пејзажима
Свако место је прича за себе. На сваком од њих осетим растерећеност, слободу. Уживам у природи, друштву, добром расположењу. Интересантан ми је и сам прилазак, путовање до тог мог кутка среће, сигурности, било да је то одлазак на море, село, планину или реку.
Већ на почетку путовања очаравају ме својом пролећном бојом нетакнуте моравске равнице и високе планине које належу на њих. Сунце влада небеским сводом све до Врања када густи, тмурни облаци преузимају вођство и уживају у владавини. Пут је мокар од кише која непрекидно пада. Неки би помислили да је Јужна Морава побеснела и излила се, али ипак природа није дозволила да се то деси. Посматрам је како се креће, њену силу. Тече преко камења и заробљава залутале гранчице и лишће. Мрачне и густе шуме додатно чине овај предео некако чудним, аветињским.
Мирис вина буди ме из сна. Виногради. Ређају се један за другиом. По њима знам да смо у Македонији, држави дивних природних лепота и културе. Спушта се вече. Прелазимо границу. Ишчекујем сутрашњи дан и сусрет с Паргом.
Већ при уласку у град море ме је мамило својом плавом бојом и великим таласима да уђем и расхладим се. Парга је била другачија од досадашњих градова које сам посетила. Била је повучена и увучена између Епира и Јонског мора и самим тим скривала је неко своје благо. Чинила ми се посебном, нестварном. Споменици, старе, али очуване тврђаве, укусна медитеранска храна и мноштво разлишитих језика употпуњавали су њену лепоту.
„ПАРГА је сликовито место на Јонском мору у Епирској области, насупрот острва Крф, удаљено 60 км јужно од Јањине. Парга је место које својим изгледом и духом подсећа на стара медитеранска места, налази се у малом заливу на падини, окружен шумом и стаблима маслина. Романтичне уличице са белим кућама, пуне су кафића, ресторана и таверни. Темпо живота је веома спор преко дана да би у вечерњим часовима лука живнула у космополитској атмосфери која задовољава свачији укус.Парга поседује богату историју, ретку физичку лепоту, прелепе пешчане плаже до којих се долази лаганом шетњом, бисерно море, незаборавни шарм који ће вас увек изнова враћати у овај рај.”
Свет је онолико занимљив колико смо ми радознали, онолико колико ми желимо да видимо и искусимо нешто ново.
Катарина Манојловић VII –3